ВЕЛИМИР ИЛИШЕВИЋ – СЛИКАРСТВО ПРИСУТНОСТИ

Постоји језик, постоји умјетност, јер постоји „оно друго“.

(Џорџ Штајнер).

Швајцарски умјетник Велимир Илишевић, који је rођен 1965. године у Сиску (у бившој Југославији), a од 1989. живи у Штајну на Рајни (Stein am Rhain), сликар је са класичним жанровским стилом који ради на платну и на папиру. Већ при првом сусрету са његовим сликама може се препознати једна витална сликарска култура која почива на таленту и искуству, али и на сензибилитету и непосредности. Илишевић сликарство тумачи као један изражајни медијум који примарно циља на чула, које специфичним квалитетима боја и њиховим материјалним и естетски суштинским вриједностима даје највећу могућу слободу. Али она често остаје посвећена стварности, јер боја за Илишевића нема сврхе сама по себи, већ је средство за приказивање, за представљање онога што је виђено, што је доживљено и онога што је у сјећању у реалном свијету.

А уколико у Илишевићевом сликарском начину изражавања, у његовом слободном руковању кистом или шпахтлом, и препознамо вредновање (не имитацију!) великана умјетности, као што су Фил Густон или Џорџ Базелиц, ипак морамо знати да је садржај његових слика у потпуности резултат његове личне перцепције стварности, вањске и унутрашње. На примјер: пејзажи на којима се истичу појединачне појаве, као што су то ријеке, мостови или дрвеће, које сликовито симболизују раздвајање, спајање или укоријењеност; или објекти, као што су то куће, чамци, санке, пегле, лијевци, столице или ципеле, који репрезентативно упућују на људске дјелатности и облике постојања; или животиње, као што су то птице, пси, мачке и рибе, које заједно са човјеком дијеле исти животни простор, сви су ти садржаји њему познати, али су му и страни. Шта год да посматрач види, суочен је са опипљивим предметима, неживим и живим, који су спојени са људским искуством – са свакодневним обнављајућим искуством о блиском сусрету са „оним другим“ и, дакако, са чудом о његовом постојању у свијету. Из чуђења пред стварношћу онога шта већ сами нисмо, вијековима се ствара језик и умјетност.

Мада се понекад, пред логиком свакодневнице, то „друго“ у Илишевићевим сликама повремено повлачи од садржајне идентификације, према својој супстанцији, оно нас и тад, захваљујући својој вези са људским искуством – премда се човјек као онај „други“ уопште не појављује на сликама (!) – позива на смисаоно тумачење. А тумачење посматрањем може успјети само под претпоставком чуђења пред оним „другим“, и то само тамо гдје се признаје да то што је виђено, доживљено, коначно и то чега се сјећамо, као што је сан, да то понекада може да се осамостали, преобрази или повеже са наизглед неодговарајућим; на крају крајева, то тумачење може успјети само тамо гдје има радости са којом се играју игре обмане, али и тамо гдје све то није далеко од хумора.

Без обзира на сва тумачења садржаја, којима се региструје или указује на сликовне предмете, они ипак нису ништа друго него пуки предмети чији су првобитни облици умјетнику били повод за стварање слике. Као сликовни предмети, они имају вриједност сами по себи, а вриједни су и дјелотворни и онда када тумачење није успјешно; тиме они и не захтијевају да буду нужно протумачени. Илишевић тако свјесно повлачи границу између садржајно везаног и естетски слободног сликарства, између слике као носиоца поруке и слике као такве. Тако он показује велико поштовање према присуству стварног предмета, али и према његовој аутономној појави у шареном руху сликарства.

Његов квалитет, његова садржајна супстанца, са друге стране, одговара материјалним карактеристикама предмета и истовремено открива непромјењив приступ индивидуе која чулно и духовно комуницира у свијету и са свијетом. Као што је то у другом контексту формулисао писац Бото Штраус, ради се о „естетици присутности“, о присутности како предмета сликања тако и кориштења средстава за сликање, дакако, и о присутности самог умјетника, што Илишевићева дјела у тако великој мјери и чини вриједним виђења. Та естетика присутности, која дјелује насупрот виртуелног и пролазног, и насупрот губитка супстанце, и упркос свих напада на традиционалне облике изражавања, управо у сликарству каквим га схвата Илишевић има свог поузданог „савезника“.

Велимир Илишевић често слика у серијама. Развијање мисли о сликама и о дејству слика на тај начин постаје препознатљиво тек у великодушној просторији. Њихово „филмско“ инсценирање се смислено повезује са насловима, као на примјер са насловом „Дуж ријеке“, серијом слика у којој умјетник потајно истражује видљиве предмете на обалама као и њихове одсјаје на водама Рајне, на оном њеном току уз крајолике уз које и са којима већ дуго живи, поред којих иде у шетњу, које посматра када прелази мостове, на Рајну у којој плива и која га покреће на сјећања, али и на поређења са босанском ријеком Саном, на којој је одрастао. Одвајкада су ријеке биле мјеста која превазилазе простор и границе животног и свјетског искуства. Наравно, оне су исто тако знале одређивати границе, односно, нечијом самовољом биле су проглашаване границама. За ово добар примјер из прошлости и из садашњости даје управо Рајна.

За разлику од ове серија слика, која је рађена на платнима велике површине и уљаним бојама, серија „SaintRémy“ састоји се од цртежа малог формата, који су осликавани суптилно, на папиру пером и тушем, а који подсјећају на један трагични исјечак из живота Винсента ван Гога. Стварани са огромном преданошћу они представљају омаж том величанственом сликару са почетка модерне, периода на који је и сам утицао, а који је био задивљен чудом „присуства оног другог“.

Међутим, као што се дешава пред серијама слика, када посматрач клизећим погледом прелази од једне до друге, а свака појединачно захтијева концентрисану пажњу и гледање до сингуларности, исто тако је и са оним дјелима која су настајала невезано од било које серије. То је оно посебно репродуковање предмета, њихово згуснуто и самовољно комбиновање, чиме они увијек потпуно привлаче поглед на себе; то је та попут тепиха обојена површина која је на слици углавном нанесена асиметрично и на којој предмети доживљавају интензивније презентовање; то је оно сликарство које у визир не узима читаво платно, него рубове оставља празним како би му дао простора за дисање; и, коначно, то је она деликатна боја која оживљава све оно шта се појављује и што Велимира Илишевића чини сликаром у правом смислу те ријечи.

Уве Вицорек